Demokratske snage koje se zalažu za stvarnu autonomiju Vojvodine u demokratskoj Srbiji i Jugoslaviji odlučile su da na principima ravnopravnosti i međusobnog uvažavanja, koor- diniraju svoje aktivnosti na osnovu zajedničkih stavova. U tom cilju formulisan je i potpisan:

Predlog za promenu ustavnog položaja AP Vojvodine

I. Zašto promene

   1. Svojim nedorečenostima Ustav Jugoslavije omogućio je, a Ustav Republike Srbije inaugurisao neprimerenu i neopravdanu centralizaciju i pretvaranje svih gradana u visoko zavisne podanike države. Vlast u Srbiji je centralizovana likvidacijom autonomija i razvlašćivanjem lokalne samouprave, a koncentrisana je u rukama trojne personalne unije - isti Ijudi nalaze se na najvišim funkcijama u vlasti, u partiji, u privredi. Teorijska ravnoteža vlasti narušena je na štetu parlamenta a u korist predsednika Republike i Vlade.

   2. Umesto višepartijskog političkog života i višestranačkog parlamenta - ustanovljen je monopol jedne partije; umesto države zasnovane na zakonu - ustoličena je samovolja; umesto slobode - ostvaruje se državno-partijska kontrola nad svim oblastima društvenog života (u privredivanju, u obrazovanju, u kulturi, u zdravstvu); umesto od rada - živi se od milostinje.

   3. Ustavno-političko uređenje Srbije i Jugoslavije inkompatibilno je sa savremenim političkim, privrednim i pravnim sistemima demokratskih evropskih zemalja i njihovim pravcima razvoja. To onemogućava prirodni proces povezivanja sa okruženjem, a ono je uslov svakog privrednog i kulturnog napretka.

   4. Sadašnja ustavna, a još više zakonska rešenja protivna su demokratskim potrebama i interesima Vojvodine. Služe iskorišćavanju njenih resursa, prelivanju akumulacije i uprosečavanju teritorije cele Republike i to ne samo u ekonomskom već i u kulturno-civilizacijskom smislu. Pravdajući to interesima jedinstva države, centralistička organizacija vlasti u Republici Srbiji, sistemskim rešenjima Vojvodinu zapravo ekonomski iscrpljuje i kulturno - civilizacijki unazađuje, a politički degradira. Vojvodini preti opasnost da sadašnje stanje bude pretvoreno u trajno, čak se pojavljuju i predlozi da se autonomija Vojvodine konačno ukine i zameni kvazi-regionalnom podelom. Osim toga, rešenja privrednih, kulturnih, jezičkih i drugih problema po meri važećih ustava, zakona i prakse izazivaju neđunacionalno nepoverenje, strah i opštu nesigurnost, podstiču pojave nacionalizma, političkog ekstremizma i usporavaju pa i sprečavaju demokratizaciju države.

   5. Post-dejtonski period u Jugoslaviji otvorio je ne samo pitanje ekonomske obnove i povratka dugoslavije u svet nego i pitanje političkog uređenja zemlje pa u tome i pitanje ustavno - pravnog položaja Vojvodine u demokratskoj Srbiji i Jugoslaviji. To potvrđuju kako praktična zbivanja tako i opredeljenja i aktuelna zalaganja ne samo političkih snaga u Vojvodini nego i nekih stranaka čije je sedište izvan Vojvodine. lako u viđenju obima i sadržaja autonomije postoje ne male razlike, približilo se i osnažilo shvatanje da je autonomija Vojvodina neizbežni elemenat ukupne demokratizacije i decentralizacije vlasti u celoj zemlji. Zato stavovi o položaju i statusu Vojvodine u demokratskoj Srbiji i Jugoslaviji mogu poslužiti kao osnova za mnoge dogovore i zajedničke aktivnosti u nastojanjima za društveni progres.

II. Kakve promene

1. Građanin, Pokrajina, Republika, Federacija

    1.1. Osnovni princip na kojem treba da budu zasnovani novi ustavi Srbije i Jugoslavije jeste dosledno poštovanje gradanskog suvereniteta i izrastanja vlasti i državne organizacije ODOZDO - od opštine do Republike i Federacije i to na principu supsidijarnosti, tj. sve što se može racionalno rešavati na nižem, ne treba rešaviti na višem nivou. Samo na taj način gradanin može da prihvati i realizuje aktivnu odgovornost za sopstvenu sudbinu, za sudbinu drugih i za sudbinu uže i šire zajednice.
    Pored osnovnih Ijudskih prava i sloboda, po ugledu na rešenja u razvijenim evropskim zemljama, Ustav Srbije - uvažavajući istorijske, nacionalne, ekonomske, kulturne i druge specifičnosti pojedinih delova države - treba da garantuje i pravo gradana na samoorganizovanje u opštine, regije i autonomne pokrajine u okviru države.
    1.2. Ustavnim promenama za koje se zalažemo treba obezbediti jednaka individualna i kolektivna prava građana svih nacionalnosti da u okviru postojećih državnih granica žive na zemlji svojih predaka, pravo da slobodno ispoljavaju svoja nacionalna i verska osećanja i politička uverenja, uz obavezu da uvažavaju ista takva prava drugih. Na tome treba da počiva zajedništvo kako u Vojvodini tako i u državi kojoj ona propada.
    1.3. Isto tako ustavnim odredbama treba obezbediti da se poštuju prava građana u Vojvodini i njenim lokalnim sredinama da uređuju međusobne odnose i prava, da ostvaruju i zaštite sopstvene ekomomske i druge interese i zajedno odlučuju o položaju Vojvodine u državi kojoj ona pripada, poštujući i pravo države da uspostavi funkcije kojima će zaštititi zajedničke interese na celom državnom prostoru.
   Konkretno to znači republičkim ustavom utvrditi, a saveznim ustavom garantovati političko - teritorijalnu autonomiju Vojvodine u sastavu države Srbije i Jugoslavije.
   Ustavnim odredbama precizno bi trebalo utvrditi šta je sve u isključivoj nadležnosti države (narodna odbrana, državna bezbednost, spoljna politika, monetarni sistem, osnove privrednog i fiskalnog sistema ...), šta je u isključivoj nadležnosti Autonomne pokrajine i koji poslovi se - na osnovu dogovora između države i autonomije - mogu jedinstveno normirati i obavljati za celu teritoriju države i ako su u nadležnosti autonomije.

2. Politički sadržaj autonomije

    2.1. Poštujući savezni i republički ustav, Autonomna pokrajina bi donosila sopstveni konstituitivni akt (ustav, ustavni zakon, osnovni zakon, statut). Na osnovu tog akta, kao i na osnovu saveznog odnosno republičkog zakona (ako je to predviđeno saveznim ili republučkom ustavom) AP Vojvodina bi samostalnim zakonima regulisala sva pitanja u oblasti privrede, obrazovanja, penzionog i zdravstvenog osiguranja, kulture, informisanja i naročito u oblasti nacionalne ravnopravnosti i zaštite prava nacionalnih manjina.
   Izvršne funkcije AP Vojvodine bile bi, naravno, usklađene sa odredbama Ustava Republike Srbije i Ustava Savezne Republike Jugoslavije a utvrđene na osnovu konstitutivnog akta Pokrajine. Pri tom bi odgovornost izvršnih organa bila usmerena prvenstveno prema Skupštini Vojvodine. Saglasno demokratskoj tradiciji, nadležnosti u izvršavanju zakona i drugih propisa pretežno treba da budu u opštini, a više u Pokrajini nego u Republici. To ne isključuje i potrebu zadržavanja određene kontrole od strane republičkih odnosno saveznih organa u skladu za zakonom.
   Kao drugi nivo lokalne samouprave sa određenim ovlašćenjima koja bi im se prenela iz nadležnosti Pokrajine - formirale bi se zajednice opština, odnosno regioni (na pr. Srem, Banat, Bačka) radi efikasnijeg i ekonomičnijeg obavljanja poslova od zajedničkog interesa.
   Autonomnost Vojvodine u domenu pravosuđa je prirodan i logičan nastavak njene zakonodavne autonomnosti, a zahtev za njom zasniva se na istorijskim, ekonomskim, nacionalnim, kulturnim i drugim osobenostima Vojvodine kao i na tradiciji sudstva u Vojvodini.
   Nezavisnost sudstva obezbedila bi se tako što bi izbor i razrešenje sudija bili povereni posebnom vanparlamentarnom telu sastavljenom od određenog broja narodnih poslanika, predstavnika stručnih i naučnih institucija i udruženja iz oblasti prava kao i drugih relevantnih nevladinih organizacija. Takvo rešenje bilo bi racionalno i za celu zemlju.
   U AP Vojvodini bi se, pored postojećih opštinskih i okružnih sudova koji bi zadržali svoje sadašnje nadležnosti, formiralo i Odeljenje Vrhovnog suda Srbije u AP Vojvodini koje bi imalo sledeće nadležnosti:

• utvrđivanje načelnih stavova i načelna pravna mišljenja o pitanjima koja su od značaja za jedinstvenu primenu pokrajinskih propisa od strane sudova u AP Vojvodini,
• odlučivanje u upravnim sporovima protiv konačnih upravnih akata pokrajinskih organa,
• odlučivanje o ustavnim žalbama (o zahtevima za zaštitu sloboda i prava zajemčenih ustavom) ako su oni povređeni aktom organa u Pokrajini, a druga zaštita nije obezbeđena,
• odlučivanje u drugom stepenu o redovnim pravnim sredstvima protiv odluka okružnih sudova i privrednih sudova,
• rešavanje sukoba nadležnosti između sudova u Pokrajini.

    2.2. S obzirom na istorijske i etničke karakteristike, Vojvodini najviše odgovara princip nacionalne ravnopravnosti. Sa stanovišta konstituisanja Vojvodine u autonomnu pokrajinu to pravo znači, pre svega, pravo svih nacionalnosti u Vojvodini - bez obzira na njihovu brojnost - na aktivno učešće u političkom životu, u konstituisanju, vršenju i kontroli vlasti. Zato bi se u Skupštini AP Vojvodine ustanovilo Veće nacionalnosti sastavljeno od jednakog broja predstavnika onih nacionalnosti koje u strukturi stanovništva čine više od 0,5 %. U pitanjima iz oblasti informisanja, obrazovanja, kulture, relevantnih oblasti nauke i drugim oblastima značajnim za ostvarivanje kolektivnih nacionalnih prava ovo Veće bilo bi ravnopravno sa Većem gradana.
   U višenacionalnoj Vojvodini od posebnog je značaja da se izbornim sistemom , kao i propisima o imenovanju i razrešenju nosilaca javnih funkcija obezbedi demokratski proces, ravnopravnost svih kandidata, objektivno vrednovanje njihovih stručnosti i sposobnosti, ali i takva ukupna nacionalna struktura predstavničkih tela i drugih organa vlasti i nosilaca javnih funkcija koja će približno odražavati nacionalnu strukturu stanovništva.
    2.3. U okviru svojih kompetancija da samostalno uredi organizaciju vlasti AP Vojvodina bi posebnim zakonom utvrđivala i organizaciju i delokrug pokrajinskih organa uprave i institucija za obavljanje stručnih, istraživačkih, informacionih i drugih poslova od interesa za ostvarivanje funkcija Pokrajine.
    2.4. Uspostavljanje autonomije Vojvodine nikako ne sme značiti "pokrajinsku centralizaciju" umesto republičke centralizacije. Naprotiv, podrazumeva, uključuje i visoko razvijenu regionalnu, subregionalnu i lokalnu samoupravu. Javne poslove treba da vrše pre svega oni organi vlasti koji su najbliži građanima.
   Posebno mesto zauzima manjinska samouprava, odnosno mogućnost da  se ostvarivanje određenih kolektivnih prava etničkih zajednica obezbedi kroz različite vidove kulturne, personalne, funkcionalne i sl. autonomije u opštini, zajednici opština, Pokrajini.
   U strukturi predstavničkih organa Pokrajine interesi i uticaj lokalnih zajednica treba da budu izraženi posebnim većem (Veće opština).
    2.5. Sa stanovišta ostvarivanja osnovnih Ijudskih prava i sloboda od posebnog značaja bi bilo da se garantuje pravo i obezbedi mogućnost građanima da u procesu odlučivanja učestvuju i na njega utiču ne samo putem političkih partija nego i putem klasnih, staleških, profesionalnih, funkcionalnih, humanitarnih, ekoloških i drugih organizacija.
    2.6. Položaj autonomne pokrajine ne bi se mogao menjati bez saglasnosti njene skupštine i njenih građana. Ako se aktima organa države, ili aktima druge autonomne pokrajine, protivno Ustavu narušava ravnopravnost autonomne pokrajine ili se na drugi način ugrožavaju njeni interesi, a pri tom nije obezbeđena kompenzacija - pokrajinski organi mogu doneti akte radi zaštite interesa autonomne pokrajine.
   Teritoriju autonomne pokrajine činile bi teritorije opština u njoj i ne bi se mogla menjati bez saglasnosti skupštine autonomne pokrajine.

3. Ekonomski sadržaj autonomije

    3.1. U ekonomskom pogledu Vojvodini je neophodno Ustavom utvrditi mogućnost uticaja na kreiranje, kao i samostalnost u sprovođenju utvrđene makro-ekonomske politike kroz odgovarajuću strukturu i relacije između zakonodavnih i izvršnih organa vlasti kao i organa uprave i javnih službi.
    3.2. Gazdovanje prirodnim resursima je ključno pitanje autonomije. Ništa nije normalnije nego da oni koji su vekovima svojim ulaganjima i radom stvorili materijalna dobra u privrednom smislu, samostalno o njima odlučuju i njima raspolažu. Jedino njima pripadaju i prava i odgovornost da budu nosioci prostornog planiranja, razvojne politike, da određuju optimalno korišćenje prirodnih bogatstava i resursa. U taj sklop prava i odgovornosti spadaju i stalno povećavanje zaposlenosti, spoljno trgovinske razmene i akumulacione sposobnosti privrede, a naročito uspostavljanje skladnog odnosa između ostvarenog dohotka i potrošnje (lične, opšte, zajedničke, investicione).
    3.3. S obzirom na strukturu svoje privrede, Vojvodina ima poseban interes da kao jedinstvena autonomija u Republici i saveznoj državi bitno utiče na kreiranje državne agrarne politike, koja bi naročito dosledna i konzistentna bila u pogledu stabilnih uslova privređivanja i čiji cilj neće biti uprosečavanje nego stimulisanje najproduktivnijih. Tom politikom mora se obezbediti i ekomomski motiv u proizvodnji hrane i sirovina regenerativnog porekla putem zaštite interesa i prava proizvođača da raspolažu tržnim viškovima, da ostvaruju paritetni dohodak, tj. onakav kakav bi ostvarili u drugim privrednim oblastima i da se u cilju obezbeđenja sopstvenog ravnopravnog položaja na tržištu, zaštite od monopola države, povezuju u interesne repro-celine prema sopstvenim kriterijumima i interesima.
    3.4. Pravo odlučivanja o javnim finansijama je realna mera autonomije jedne teritorijalne zajednice. Zato je nužno u Ustavu savezne države garantovati osnovne ekonomske podloge autonomije, a republičkim Ustavom utvrditi pravo AP Vojvodine da - radi ostvarivanja svoje autonomnosti - samostalno u okviru sistema, odlučuje o sopstvenim javnim prihodima i rashodima.

4. Neprivredne oblasti

   Savezna država i Republika Srbija treba svojim zakonom da regulišu samo osnovna prava i obaveze u oblasti zadravstvene i socijalne zaštite, penzionog i invalidskog osiguranja, kao i obrazovanja, kulture i informisanja. Na osnovu toga funkcionisanje ovih oblasti društvenog života bilo bi u celini regulisano pokrajinskim propisima.

5. Međunacionalni odnosi

    5.1. Proklamovanje i garantovanje principa nacionalne ravnopravnosti znači da u Vojvodini, sa nacionalnog stanovišta, niko ne bi bio tretiran ni kao većina ni kao manjina, niti bi imao neka posebna prava osim onih koja svaku nacionalnu manjinu, u svakoj užoj i široj sredini štiti u odnosu na svaku nacionalnu većinu.
   Za Vojvodinu tzv "najviši međunarodni standardi" ne mogu predstavljati polazište. Jer ti standardi su samo međunarodno dogovoreni minimum koji je u Vojvodini dugo vremena bio prevaziđen pa bi vraćanje na njega značilo ozbiljan korak u nazad.
   5.2. Konstitutivnim aktom Autonomne Vojvodine pripadnicima svih nacionalnosti i kao građanima i kao pripadnicima etničkih zajednica, uz primenu principa pozitivne diskriminacije, bilo bi obezbeđeno:

• pravo zbora i dogovora,
• pravo na udruživanje u društvene i političke organizacije i udruženja,
• pravo na javno i slobodno političko ispoljavanje svojih interesa,
• pravo na aktivno učešće u političkom životu, u konstituisanju, vršenju i kontroli vlasti,
• pravo na zastupljenost u predstavničkim telima i drugim organima vlasti približno u srazmeri sa učešćem u ukupnoj strukturi stanovništva uz primenu principa pozitivne diskriminacije,
• pravo na samoorganizovanje u cilju ostvarivanja prava utvrđenih ustavom i zakonima,
• pravo da izvan organa vlasti organizuju nacionalne odbore, veća i sabore opšteg karaktera ili za određene oblasti društvenog života kao što su obrazovanje, kultura i informisanje,
• pravo na potpuno i blagovremeno obaveštavanje na maternjem jeziku putem javnih glasila,
• pravo na izražavanje, negovanje,razvijanje i prenošenje nacionalne tradicije,
• pravo na slobodnu javnu i privatnu upotrebu svog jezika i pisma,
• pravo na školovanje na svom jeziku i presudni uticaj na odlučivanje o mreži školskih institucija, o elementima nastavnog plana i programa za školovanje na jezicima manjina,
• pravo na slobodan izbor i korišćenje svog imena i određivanja imena svoje dece, kao i na upisivanje tih imena u matične knjige i lična dokumenta prema pravopisu svog jezika,
• pravo na isticanje nacionalnih oznaka i simbola,
• pravo na uspostavljanje i održavanje veza sa građanima i udruženjima drugih država,
• pravo na priznavanje statističke nacionalne strukture stanovništva kao približnog merila za ekonomski doprinos i raspodeli sredstava zajedničke potrošnje koji ima za cilj čuvanje nacionalnog identiteta (kultura, obrazovanje, informisanje), uz korekciju po principu pozitivne diskriminacije,
• pravo tužbe protiv nepoštovanja državnih garancija za ostvarivanje ovde pobrojanih prava.

   Pitanje uspostavljanja stvarne autonomije Vojvodine i rešavanja nacionalnog pitanja, odnosno položaja i zaštite nacionalnih manjina su međusobno uslovljeni i nisu u sukobu kao prioriteti. Nema autonomije bez rešenja nacionalnog pitanja i obrnuto. Rešenja, dakle, idu istovremeno.

III. Kako do promena

   1. Ovako regulisanje ustavno-pravnog položaja Vojvodine moguće je samo u demokratskoj Srbiji i Jugoslaviji. A predložena rešenja samo su zalaganje za doslednu razradu č1.1 Ustava Republike Srbije koji kaže da je "Republika Srbija demokratska država svih građana koji u njoj žive, zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građanina, na vladavini prava i na socijalnoj pravdi". To istovremeno znači da autonomija Vojvodine pretpostavlja isto tako i odgovarajuće oblike moderne samouprave drugih regionalnih celina Srbije u skladu sa spoljenom i politički artikulisanom voljom stanovništva.

   2. Polazeći od potpisanog PREDLOGA organizacije potpisnice će se međusobno dogovarati ali samostalno odlučivati o oblicima, sadržajima, metodima i dinamici svojih parlamentarnih i vanparlamentarnih aktivnosti i o povezivanju sa drugim strankama i organizacijama u izborne, funkcionalne i druge koalicije.

   3. U cilju koordinacije svojih zalaganja i akcija za ostvarivanje ciljeva iz PREDLOGA potpisnice će formirati Koordinacioni odbor u koji će delegirati po dva člana. Koordinacioni odbor može, radi operativnih poslova, formirati svoj izvršni savet. Odluke u Koordinacionom odboru donose se konsensusom.

U Novom Sadu, 29. januara 1997.

I. POLITIČKE STRANKE

1. DEMOKRATSKI SAVEZ HRVATA VOJVODINE, Subotica (za Bela Tonković, predsednik - Branko Melvinger)

2. DEMOKRATSKA ZAJEDNICA VOJVOĐANSKIH MAĐARA, Bečej (Pal Šandor, predsednik)

3. GRAĐANSKI POKRET VOJVOĐANSKIH MAĐARA, Senta (Berc Jožef, predsednik)

4. NARODNA SELJAČKA STRANKA, Pančevo (Dragan Veselinov, predsednik)

5. REFORMSKA DEMOKRATSKA STRANKA VOJVODINE, Novi Sad (Ratko Filipović, predsednik)

6. SAVEZ GRAĐANA SUBOTICE, Subotica (Slavko Parać, predsednik)

7. SAVEZ VOJVOĐANSKIH MAĐARA, Suborica (Jožef Kasa, predsednik)

8. SVENACIONALNI DEMOKRATSKI FRONT VOJVODINE, Novi Sad (Živan Berisavljević, predsednik)

9. DEMOHRIŠĆANSKI POKRET VOJVOĐANSKIH MAĐARA, Novi Sad (Pap Ferenc, predsednik)

II. NESTRANAČKE ORGANIZACIJE

1. BANATSKI FORUM, Pančevo (Đuric Savkov, predsednik)

2. DRUŠTVO ZA ISTINU O NOB, Podružnica Novi Sad (Živko Blagojev, predsednik)

3. DRUŠTVO ZA MAĐARSKU KULTURU U JUGOSLAVIJI, Novi Sad (Bošnjak Ištvan, predsednik)

4. DRUŠTVO ZA MAĐARSKI JEZIK VOJVODINE, Novi Sad (Kasaš Karolj, predsednik)

5. DRUŠTVO ZA TOLERANCIJU, Bačka Palanka (Zdravko Marjanović)

6. GRUPA ZA MIROVNE AKCIJE "M", Pančevo (Mirko Mandrino)

7. NEZAVISNO DRUŠTVO NOVINARA VOJVODINE, Novi Sad (Miodrag Isakov, predsednik)

8. PANONIJA, Humanitarno društvo, Novi Sad (Danica Stefanović, predsednik)

9. POKRET ZA MIR VOJVODINE, Novi Sad (Slavenka Ljubić, predsednik)

10. POKRET ZA MIR, Pančevo (Nenead Živković, predsednik)

11. RAVNOPRAVNOST, Subotica (Korhec Tamaš, predsednik)

12. SAVEZ RUSINA I UKRAJINACA, Novi Sad (Julijan Tamaš, predsednik)

13. UDRUŽENJE RVZ II SVETSKOG RATA ZA VOJVODINU, Novi Sad (Milorad Sekulić, predsednik)

14. VOJVOĐANSKI KLUB, Novi Sad (Stanimir Lazić, predsednik)