Vojvodjanski pokret izražava najdublju zabrinutost situacijom koja je nastala i izgledima koji se nude posle neuspeha pariskih razgovora o Kosovu:

prvo, bombardovanje bi značilo primenu sile i stradanje nevinih. A to ostaje kao večito opterećenje i onemogućuje trajnost rešenja koje bi posle toga usledilo;


drugo, eskalacija oružanih sukoba na Kosovu takodje ne može dovesti do rešenja. Jednog dana ipak se mora pregovarati.


treće, jednostrani potpisi na dokumentima zaista ih ne čine sporazumima, ali to ne znači neminovnost prethodne dve mogućnosti.

    Izgleda da, ma čime bilo motivisano, nestrpljenje u ovakvim slučajevima ne može biti dobar saveznik. Zato ne treba potceniti činjenicu da, iako nisu oslobodjeni isključivosti, ipak oba potpisana "sporazuma" sadrže manje krajnosti mego što ih je bilo u stavovima učesnika razgovora pre njihovog početka. Makoliko bila mala, ipak je to nekakva šansa za nastavak razgovora i povratak razumu. Detaljna analiza i strpljivi razgovori mogli bi tu da pomognu pre nego vatreni mitinzi u Srbiji ili vatreni dueli na Kosovu.
    Pritisak medjunarodne zajednice poželjnije je zato usmeriti na zahtev za nastavkom dijaloga nego na pretnje bombardovanjem.
    Bilo kakav sporazum bolji je od rata i za Srbe, i za Albance, i za čitav svet. Valjda će to shvatiti i Milošević, i predstavnici medjunarodne zajednice, i poslanici Skupštine Srbije.

    Novi Sad, 22. mart 1999.

        Predsednik Političkog veća
        Slobodan Budakov